„Разрешена мистерија: Ево шта нас чека, резултати шокантни, трикови који штеде милионе – ово нико није очекивао“
„Спрема се нешто што Србија није видела деценијама – ево шта нас чека већ сутра!“, „Јела је ово сваког дана месец дана – резултати су шокантни!“, „Имате Андроид телефон? Искључите ово одмах – ево зашто!“, „Банке не желе да знате ово – трик који вам штеди стотине евра годишње!“, „Нико није очекивао њен потез – ево шта је урадила усред наступа!“, „Коначно решена једна од највећих мистерија Балкана?“ само су неки од примера кликабилних (clickbait) наслова и текстова ( или „мамци за кликове“). Овакви наслови су често сензационалистички, кратки, наговештавају нешто драматично или изненађујуће – баш како би подстакли читаоце да кликну.
Како би ови наслови звучали у форми одговорнијих – информативних, професионалних алтернатива која и даље задржава занимљивост, али не манипулише читаоца?
„Деценијски рекорди у температури: Шта каже најновија прогноза за сутра?“
„Шта се дешава када сваког дана једемо исту храну? Стручно мишљење нутриционисте“
„Ове функције на телефону могу угрозити вашу безбедност – савети стручњака“
„Финансијски савети: Како избећи непотребне трошкове у раду са банкама“
„Изненађење на концерту: Певачица прекинула наступ због важне поруке публици“
Више кликова = више приказа огласа = више новца
Медији прибегавају кликбејту (clickbait-у) из неколико главних разлога, а сви се на крају своде на једно: борбу за пажњу и зараду у дигиталном простору.
У мору вести, објава и садржаја, медији се такмиче да привуку што више читалаца. Кликабилан, сензационалан наслов често „усисава“ пажњу много боље него обичан, информативан наслов. Већина интернет медија зарађује од приказивања реклама. Што више људи кликне на чланак, то је већа зарада од огласа.
У ери брзих информација, истина је често прва жртва
Интернет је омогућио неограничен приступ знању, али је истовремено постао и плодно тло за дезинформације, манипулације и површно закључивање. У таквом дигиталном окружењу, развој критичког мишљења постаје неопходан – не само као алат за препознавање лажи и полуинформација, већ и као основа за одговорно и свесно учешће у савременом друштву. Међутим, питање које се намеће јесте: да ли корисници интернета поседују довољно знања и вештина да разликују чињенице од фикције? Одговор се, између осталог, крије у нивоу дигиталне писмености – способности да се технологија користи промишљено, информисано и етички.
„При процени поузданости информација на интернету најбитнији су ми извор и аутор. Гледам да то буду извори за које сам и раније била сведок да имају релевантне доказе и информације. Обично не верујем насловима који су врло примамљиви, мада их често прочитам како бих се насмејала“ каже корисница интернета и друштвених мрежа Мирјана Рајковић.
Дугогодишња новинарка „Сремских новина“ Софија Белотић за наш портал каже да интернет и друштвене мреже могу бити фантастична основа за тражење даљих информација, али да свакако се не треба „пецати на прву“ поготово код тих сензационалистичких наслова.
„Да ли су инфо тачне или нетачне или само покушај да се добију кликови проверавам кроз кредибилне изворе а и на неки начин их препознајем кроз помпезне наслове који су ту да те само привуку да кликнеш, а у суштини не добијеш ништа. Али да бимо били сугурни да је нешто тачно или не, увек је златно правило – провера са више страна“.
Такође и за новинаре важи исто правило, каже Белотић, подсећајући на старо златно новинарско правило – сваку информацију провери бар из три поуздана извора.
„Значи никакво хватање на „прву лопту“, већ сваку инфомрацију која ми се учини интересантном, ако си прави новинар, гледаш да провериш са више страна, да нађеш на ту тему релевантне и компетентне саговоринике. Дугогодишњи новинари имају већ и искуства, али све се мора проверити ако желиш да се овим послом професионално и одговорно бавиш, као и то да ти људи верују. Поред тога, увек треба бити у послу, онда већ можеш да селектујеш који су извори кредибилни а који нису, који су кликбејтови само. На интернету је много тога, нећу да кажем лажних, мада има и таквих, али пре свега тих кликабилних вести, све се свело на то,чак и код кредибилних медија. Те наслове „Ево како…“, „Шокантни детаљи…“, „Нећете веровати…“, ја као новинар не могу да прихватим“, закључује Белотић.
Како препознати манипулативне текстове и наслове?
Манипулативни текстови често користе психолошке трикове да би побудили радозналост или емоције, а не пружају увек пуну, прецизну или тачну информацију.
„Најчешће наслови манипулативних текстова обећавају више него што на крају открију, а врло често кад прочитате вест схватите да је догађај баналан или да се није ни десио. Ти наслови често буде страх, бес, запрепашћење, или су намерно незавршени наслови, а циљ је да кликнете да бисте сазнали шта се заправо десило.“, каже Златко Марковиновић, директор једне локалне телевизије.
Манипулативни текстови и текстови који садрже дезинформације најчешће уместо поузданих података користе изразре „сазнајемо“, „како се прича“, „тврде блиски извори“, што не мора бити нужно лажна вест, али је истинитост свакако упитна. Такве информације није лако обичном читаоцу да провери, а један од начина за препознавање је и то што се у тексту или видео садржају аутори не позивају на званичне изворе.
Весна Самарџија
Пројекат „Кликни паметно, живи сигурно: Дигитални свет без опасности за децу и младе“ суфинансиран је од стране Министарства информисања. Ставови изнети у подржаном медијском пројекту нужно не изражавају ставове органа који је доделио средства.
