Први спортски кораци – како деца улазе у свет спорта?

Први сусрет детета са спортом не мора да значи одмах тренинг, такмичења и резултате. У најранијем узрасту спорт би пре свега требало да буде игра, кретање и прилика да дете развија своје моторичке способности, упознаје различите активности и постепено открива шта му највише одговара.

О томе када је право време за прве спортске кораке, како изабрати спорт и колико је важна улога тренера, разговарали смо са Ирис Јовић Вујаковић, мастер професором спорта и физичког васпитања, тренером теквондоа, оснивачем Школе спорта и Теквондо клуба „Голд“ и студенткињом докторских студија.

Први кораци већ од треће године

Према њеним речима, са организованим спортским активностима може се почети веома рано, али је у том периоду најважније да се деца крећу и уче кроз игру.

„Прави тренутак за прво бављење спортом је што раније. Већ од треће или четврте године дете може полако да крене са неком школом спорта која ће му направити базу за бављење неким другим спортом“, објашњава Јовић Вујаковић.

Она подсећа да су деца некада велики део основних моторичких способности стицала спонтано, кроз свакодневну игру.

„Данас се много разликује него када смо ми били деца. Тај основни, базични моторички део савладали смо практично на улици – тако што смо се играли, трчали, скакали, пењали се по дрвећу. Али сада су другачија времена.“

Управо због мање спонтаног кретања у свакодневном животу, организована физичка активност може да буде добар начин да дете развије основне моторичке способности и стекне позитиван однос према кретању.

Дете треба само да пронађе свој спорт

Када је реч о избору спорта, деца имају различита интересовања. Код дечака је фудбал један од најчешћих избора, док девојчице у млађем узрасту често бирају ритмичку гимнастику или балет. Све више деце интересују и борилачки спортови.

„Најчешћи спортови које деца бирају код дечака су фудбал, а код девојчица, док су мале, то су ритмичка гимнастика и балет, мада доста њих има и у теквондоу, можда по узору на нашу Милицу Мандић, олимпијску шампионку“, каже она.

Родитељи могу да помогну детету у избору, али не би требало да му намећу спорт само зато што сматрају да је за њега најбољи.

„Родитељи и сами могу да препознају по неким дечјим особинама да ли су отворенији или затворенији и да ли боље функционишу индивидуално или групно, али треба да пусте децу да се сама пронађу, у било ком спорту.“

Зато, према њеним речима, није проблем ни ако дете испроба више различитих спортова. Важно је да кроз различите активности открије шта му прија и у чему ужива.

Када дете само пронађе оно што воли

Да деца не морају одмах да пронађу спорт којим ће се дугорочно бавити, показује и искуство мајке Милене Секулић, чија су оба детета са спортом почела још у раном узрасту.

Њена ћерка је са четири године почела да тренира гимнастику, али јој је после неколико година тај спорт постао мање занимљив. Уместо да одустане од спорта, прешла је на одбојку, у којој данас ужива и постиже добре резултате.

„Ћерка је са четири године прво кренула на гимнастику, али јој је после пар година то досадило. Сада тренира одбојку и пресрећна сам што ужива у томе и што постиже резултате“, каже њена мајка.

Њен син је, са друге стране, први пут на фудбалски тренинг отишао са пет година. У почетку није познавао ни сва правила игре, а мотивација и заинтересованост нису увек били на истом нивоу. Ипак, временом се уклопио, заволео тренинге и фудбал му је постао омиљени спорт.

„Син је са пет година кренуо на фудбал. Није знао ни правила како треба, али је желео да иде. У почетку је имао мање мотивације и заинтересованости, али се касније баш лепо уклопио и сада обожава фудбал“, прича она.

Ова два примера показују да први избор спорта не мора да буде и коначни избор. Најважније је детету дати прилику да проба, да промени оно што му више не одговара и да постепено пронађе активност у којој ће уживати.

Спорт гради и самопоуздање

Значај спорта у детињству далеко превазилази физички развој. Кроз спорт деца уче да сарађују, поштују правила, савладавају препреке и постављају циљеве.

„Осим физичке активности, која је веома значајна за развој социјалних вештина и међуљудских односа, спорт може доста добро да утиче и на подизање дететовог самопоуздања и слике о себи.“

Сваки савладан задатак на тренингу за дете може представљати мали успех који постепено гради сигурност у сопствене способности.

„Савладавањем неких задатака на тренингу и постизањем циљева деца ће да се осећају много спремније, а то ће да се одрази и на друге животне активности.“

Поред тога, физичка активност повезује се и са когнитивним развојем, концентрацијом и успешнијим функционисањем детета у различитим школским и другим активностима.

Тренер није само особа која води тренинг

Када дете почне да се бави спортом, тренер постаје важна фигура у његовом животу. Он није само особа која показује вежбе и исправља технику, већ и узор на кога се дете угледа.

„Улога тренера је огромна у дечјем животу јер тренер детету представља одређени узор, неко на кога се дете угледа и може имати утицај већи и од родитеља“, истиче Јовић Вујаковић.

Зато је, додаје, важно да тренер који ради са децом, поред стручног образовања и искуства, има и одговарајући приступ најмлађима.

„Битно је да тај тренер, поред образовања и тренерског искуства, не потенцира резултат у тим раним узрасним категоријама, већ да се више обрати пажња на правилно извођење вежби и игру.“

За најмлађе, управо игра треба да буде основни начин учења.

„Деца кад су мала треба 90 одсто тих активности да савладавају кроз игру, играјући се, и тек касније прелазе на озбиљнији вид бављења спортом.“

Прерано усмеравање детета на такмичење и резултат, сматра она, може да доведе до засићења.

„Ако се дете пребрзо стави у такмичење, долази до засићења и велика је могућност да ће то дете да одустане прерано.“

Није страшно променити спорт

А шта када дете после неког времена каже да више не жели да тренира? Према речима наше саговорнице, ни тада не треба вршити притисак на дете да остане у спорту који му више не прија.

„Нема ништа страшно ако неко дете жели да одустане од неког спорта, али је важно да настави да се бави неким другим спортом, да има здраву навику и за касније, када порасте.“

Важно је, додаје, покушати открити разлог због којег дете жели да одустане, али му истовремено дозволити да испроба нешто друго.

„Само треба наћи узрок томе и треба га пустити и да прође спортове са лоптом, и индивидуалне спортове и пливање, шта год пожели. Само је битно да дете буде активно.“

Први спортски кораци зато не морају да воде ка медаљама и врхунским резултатима. За дете је много важније да кроз игру заволи кретање, стекне самопоуздање, научи да сарађује са другима и усвоји здраву навику која може да га прати и касније у животу.

Јер, како поручује Ирис Јовић Вујаковић, није најважније који ће спорт дете изабрати – важно је да буде активно и да у спорту пронађе нешто у чему ће уживати.

Пројекат „Спортска снага Бора: Генерације борских шампиона“ суфинансиран је од стране Града Бора. Ставови изнети у подржаном медијском пројекту нужно не изражавају ставове органа који је доделио средства.