Тамне последице светлих екрана: Како нас дигитални свет држи у сталној неизвесности?
У времену у којем су нотификације постале наш будилник, а бескрајно скроловање нова рутина пред спавање, дигитално окружење све више обликује наше мисли, расположење и начин живота. Управо то је све чешћи узрок анксиозности и то не само код млађих генерација већ и код старијих корисника дигиталних уређаја.
У савременом дигиталном свету постоји једна необична потреба а то је да се мора стално бити доступан, како се не би нешто важно пропустило. Сама чињеница да се као задатак поставило „бити стално доступан“ добвољно је стресна и изазива напетост и нервозу. Осим тога познато је и то да је живот приказан на друштвеним мрежама врло често нереалан, тачније приказан лепшим него што јесте, тзв. „филтриране слике“ приказују иделане животе у савршеном амбијенту, одевним комбинацијама, путовањима, сређеним кућама, срећној и успешној деци, породици пуној љубави. Иако је многима јасно да се иза тога крије једна потпуно друга реална слика, ипак посматрање таквих фотографија и упоређивање са сопственим жуивотом изазива осећај несигурности и тихе патње јер то нисмо ми.
Посебно забрињава чињеница да смо готово непрестано изложени вестима – често негативним, драматизованим или претерано сензационалним. Тај континуирани прилив информација, који се смењује из минута у минут, држи наш мозак у сталном стању приправности. Чак и када мислимо да нас не погађа, несвесно појачава осећај беспомоћности, страха и напетости.
У мору дигиталних садржаја, где се информације смењују брже него икада пре, све је важније да корисници интернета развију способност критичког размишљања и свесног избора онога што читају, гледају или деле. Дигитално окружење данас може бити моћан алат – како у послу, тако и у личном развоју – али исто тако може постати замка препуна манипулативних наслова, дезинформација и сензационалних вести које директно утичу на наше емоције и ниво анксиозности.
Управо о томе говори и Смиља Џ, дугогодишња новинарка, која истиче важност контроле над тиме шта нам интернет сервира и одговорности коју имамо као корисници.
„Што се тиче интернета то је заиста добра могућност да се провере и прошире информације везане за мој посао. Зато га превасходно и користим, али нађе се ту и других садржаја. Трудим се да не будем та која је изабрана да јој се прикаже неки садржај, већ сама тражим оно што ме занима попут књига, моде, музике. Тиме спречавам да ме бомбардују лоше вести, фејк вести, као и помпезни наслови и оно што ме узрујава. Мислим да нисам зависна од тога, а интернет и дигитални уређаји ми служе као прозор у свет, али сам и ту увек опрезна јер схватам да не мора све бити тачно, тако да све узимам са дозом резерве. Кад би се већина тако понашала, не би било проблема, али суштина и јесте у томе што се људи томе препусте и не понашају се критички у виртуелном свету“, каже на ову тему Смиља Џ, дугогодишња новинарка.
Од сталне потребе да будемо доступни, преко упоређивања са идеализованим приказима туђих живота, до непрекидног „бомбардовања“ вестима које нам не дају простор да предахнемо — дигитални свет полако, али сигурно утиче на наше ментално здравље. Управо зато је важно да разумемо како ова невидљива напетост настаје и како можемо да је држимо под контролом.
Суштина је у томе да већина корисника се пасивно препушта ономе што им алгоритми сервирају, без провере, без дистанце и без критичког размишљања. Управо та пасивност ствара простор да у наш свакодневни живот уђу дезинформације, сензационализам и континуирани низ негативних вести који код многих постепено подижу ниво анксиозности.
Психолози упозоравају да стална изложеност лошим вестима активира механизме стреса, чак и онда када мислимо да нас то „не дотиче“. Организам остаје у појачаном стању приправности, јављају се напетост, блага нервоза и осећај да је „нешто лоше увек иза угла“. Управо тај тихи, постепени пораст тензије представља један од најчешћих облика дигиталне анксиозности.
Бирање проверених извора, ограничавање времена проведеног у читању вести и свесно избегавање сензационалних садржаја могу значајно смањити осећај оптерећења.
„Ја сам неколико пута била у стиуацији да сам се унервозила због лоших вести које сам читала. Увече тако пред спавање имам обичај да кад све обавезе завршим, седнем за лаптоп и мало читам и гледам шта има тако по интернету. Неколико пута ми се десило да сам се баш јако узнемирила због вести које сам читала а тицале су се нарушене здраве животне средине и безбедносне ситуације, као и због рата у Украјини. Такође дешавало ми се и да ми на телефону на инстаграму искоче узнемиријући снимци насиља, то ме онда данима прогони. Због тога избегавам одређене теме на интернету, као одређене сајтове. Исто тако чим ми неки снимак слути да је насиље у питању одмах прескачем и не читам“, каже пензионерка Вера Самарџија која редовно користи дигиталне уређаје и интернет.
Стручњаци истичу да је људски мозак изразито осетљив на садржаје који садрже страх, опасност или насиље — такве информације дубље се урезују у памћење и дуже нас оптерећују. То је еволутивни механизам који нас је некада штитио, али у дигиталној ери, када нам се такве вести „сервирају“ из минута у минут, он постаје извор хроничног стреса.
Управо зато је важно да корисници, попут Наде и Смиље развију своје механизме самозаштите: избегавање појединих садржаја, коришћење опција за уклањање или сакривање узнемирујућих објава, као и ограничавање времена проведеног у читању вести, посебно пред спавање. Ове мале стратегије могу значајно умањити анксиозност и помоћи да дигитални простор постане безбеднији и здравији.
Управо ту лежи кључ дигиталног добробити — у оснаживању корисника да сами контролишу своје искуство, а не да дозволе да то за њих ради нечији алгоритам.
Пројекат „Кликни паметно, живи сигурно: Дигитални свет без опасности за децу и младе“ суфинансиран је од стране Министарства информисања. Ставови изнети у подржаном медијском пројекту нужно не изражавају ставове органа који је доделио средства.
