Стари занати попут штрикања, кукичања, вежење, ткање, плетење, резбарство, чипкарство само су неки од начина који могу повезати све генерације.
Бака Милица и њена унука Јована слободно време којег имају доста проводе тако што бака учи Јовану старим занатима којима је њу њена мајка Јелица учила. Јована пажљиво проматра шта бака ради, упија очима сваки покрет, слуша сваку реч. Тако традиција штрикања постаје мост између генерација. Кроз старински занат, бака преноси не само технику, већ и приче о сопственом одрастању.
Док се свака нит увија и повезује, везе између баке и унуке све су јаче. Учење о штрикању постаје више вештине – постаје размена животних искустава.
„Нас две тако мало штрикамо, ја њој показујем шта сам ја све иштрикала, а и нешто од тога она и носи. Онда идемо купујемо вуницу, она бира боје, ја је саветујем. Она ужива у овоме, а и ја уживам да оно што знам пренесем на моје унучиће. Уједно тако и проводимо време, док мама и тата раде, нас две имамо занимацију“, прича бака Милица.
Упркос разлици у годинама, технолошком добу у коме су живеле и одрастају као и модерном начину живота, штрикање постаје мост који повезује прошлост и садашњост. Мост који ће заувек у сећањима Јоване постојати као нит која ће је везивати за њено детињство.
„Ја волим да сам са баком. Она мене учи да штрикам, то је било преко распуста када сам почела, питала сам баку да ми покаже да и ја то радим,да могу да сашијем шта ми се свиђа. Није лако, али бака ми помогне“, каже Јована.
Кроз старе занате попут штрикања, генерације се не само зближавају, већ и чувају дух заједништва. Свака петља постаје нит која повезује људе, чиме се плете невидљива мрежа традиције, која се преноси с колена на колено.
Весна Самарџија
*Текст је објављен у оквиру пројекта „Бринимо једни о другима“ чију реализацију је суфинансирало Министарство информисања и телекомуникација Републике Србије
