Године често могу бити разлго за дискриминацију, било да су у питању млади, стари или пак припадници такозване генерације средњих година.
Старији људи се често карактеришу као мање прилагодљиви новим технологијма, као спорији, мање продуктивни, мање иновативни, докс е млади често приказују као неодговорни, себични, превише фокусирани на технологију.
Управо једна велика пандемија која нас је задесила, показала је све супротно.
СОЛИДАРНОСТ У ВРЕМЕ КОРОНЕ
Супротно очекивањима појединаца, млади су током пандемије корона вируса показали значајну солидарност и прилагодљивост. Многи од њих су се ангажовали како би помогли старијим особама или онима који су били угрожени, како би им доставили храну или лекове. ТА помоћ одвијала се организовано кроз на пример акциеј Црвеног крста или саме локалне самоуправе, или су млади самоиницијативно помагали старима у свом окружењу. Једна од њих је Марија Живановић која је и сама помагала својим комшијама у згради током пандемије.
„Када је било време ковида и када наши стари нису могли да излазе из станова и када им је било забрањено и по њих опасно, нама као човечанству би требало да значи да можемо да се ослоимо некада на некога. Знала сам да је комшиница у позним годинама и да нема никога ко је њој близак а да јој је близу, пришла сам јој са заштином маском и питала за помоћ, Боље да јој ја помогнем која сам јој у комшилуку него да чека неког другог“, прича Марија Живановић.
Марија каже да све иде из куће и да је од малена васпитавана да се према старима опходи и понаша са поштовањем.
„Од малих ногу су ме учили да старијима треба персирати, помоћи им, устати у аутобусу, понети некоме кесу од првог, трећег, петог спрата. Дакле пуно поштовање, баш због година“, каже Марија.
Тридесетогодишња Мирјана Рајковић такође сматра да све полази од куће, али она је своју солидарност показала кроз организован волонтерски рад у оквиру Црвеног крста.
„Ишли смо делили пакете, лекове, помагали у Домовима здравља приликом вакцинације, учили смо како да штитимо себе и друге. За старије људе лекови могу да значе живот, а ми смо им на кућну адресу достављали и то не само у градовима, већ и у селима“, каже Мирјана.
Она иначе наводи да је сретала много примера својих вршњака који су помагали својом пре свега ближњим члановима породице – бакама, декама, родитељима, али и даљим члановима – тектама, стринама, комшијама, те да то не раде само у време короне, већ да је то једна континуирана брига о својим ближњим старијима која се често огледа и у томе да им се помогне, нешто уради, да се брине о њиховом здрављу, да се одвезу на прегледе и слично.
Она такође додаје да међугенерацијска солидарност мора ићи у оба смера – не само да се млади критикују, већ да реално треба сагледати могућности неке генерације и да без обзира на године пре свега бити човек и помоћи некоме коме је помоћ потребна.
Весна Самарџија
*Текст је објављен у оквиру пројекта „Бринимо једни о другима“ чију реализацију је суфинансирало Министарство информисања и телекомуникација Републике Србије
