Корени који не бледе: влашки пут између живота и сећања

У источном делу Србије, влашка традиција и даље живи кроз обреде који се преносе са колена на колено. Међу најважнијима су парастоси и помане – ритуали којима се одржава веза са прецима и обележава се духовна присутност оних који више нису међу живима. Иако време мења много тога, та нит у влашкој заједници није прекинута.

„Власи верују у загробни живот и имају посебне ритуале везане за парастосе и поману. Ми редовно обележавамо све парастосе. На сваки тањир ставља се погача, три слаткиша, пешкир и свећа, а гости то после носе са собом кући.“, каже Кристина Андрашевић Јурца пореклом из овог краја. 

Поред хране и свећа, у влашкој традицији важну улогу има и припрема поклона који се симболично намењују покојнику. То је, кажу мештани, начин да се покаже да је и даље део дома и породичног живота. Кристина открива и други део обреда.

„Купује се и нова гардероба коју би покојник могао да носи, сложи се на кревет као да он ту лежи, и после помане поклања се члановима породице. Некад се намени и посуђе, украси за кућу, па чак и намештај – ја, на пример, од покојне бабе имам кухињски сто и столицу.“, каже Андрашевић. 

Иако неупућенима ови ритуали могу деловати необично, они заправо представљају структуриран систем сећања, поштовања и захвалности.

Она подсећа да су Власи православци, те наравно на помен долази и свештеник и поштују се сви православни обичаји.

„Обележавање парастоса је везано за религију – и наравно да позову свештеника да дође, наравно да он освештава све то и ради се све како се иначе ради у православним обредима“, закључује Кристина. 

У влашкој култури, предак није само успомена, а влашки обичаји нису само фолклор, већ живи чин љубави према онима који су отишли, а који се – бар у овим кућама – никада не заборављају.

Пројекат „Влашки корени – културни трагови“ суфинансиран је од стране Министарства информисања. Ставови изнети у подржаном медијском пројекту нужно не изражавају ставове органа који је доделио средства. 

În părţâli răsăritên’ a Serbiei, tradiţea vlașcă trăieşt’e şi-astăzi prin obiceiurili cari s’a lăsat din neam în neam. Dintre celi mai însemnaţ sunt parastoasili şi pomanili – riturili cu cari s’a ţâne legătura cu moşî şi se arată duhul a cilor cari nu mai sunt pi lume. Şi dacă vréamea schimbă multe, aista fir în comunitatea vlașcă nu s’a rupt.

„Vlaşî crede în viaţa d’aicî di pă lume şi au obiceiuri deosebite legate di parastos şi pomana. Noi ţinem toate parastoasili cum trebe. P’in fiecare taler se pune păgacea, tri dulciri, un prosop şi o lumânare, iară musafirii le duc acasă după“, zâce Cristina Andrașevici Jurţa, care îi d’aici di loc.

Afară di mâncare şi lumânări, în tradiţea vlașcă are mare însemnătate şi pregătirea darurilor ce se dau, cu semn, morţîlor. Asta-i, zâce lumea, o cale să arăţi că el încă-i parte di casă şi di viaţa familiei. Cristina spuie şi altă parte a obiceiului.

„Se cumpără şi haine noi, cari mortu ar putea să le poartă, se aşază pi pat ca şi cum el ar sta acolo, şi după pomana se dăruiesc membrilor familiei. Câteodată se dă şi vase, podoabe di casă, ba şi mobilă – eu, d’a pildă, di la baba mea am o masă di bucătărie şi un scaun“, zâce Andrașevici.

Chiar dacă la unii obiceiurile astea par ciudate, ele-s de fapt un sistem bine rânduit di pomenire, respect şi mulţămire.

Ea aduce aminte că Vlaşî-s ortodocșî, şi fireşte la pomenă vine şi popa şi se ţân toate obiceiurili ortodocșe.

„Pomenirea parastosului îi legată di religie – şi fireşte că-l cheamă pi popă, fireşte că el sfinţeşte tot şi se face cum se face în obiceiurili ortodocșe“, încheie Cristina.

În cultura vlașcă, moșu nu-i numa’ amintire, şi obiceiurili nu-s numa’ folklor, ci un gest viu di dragoste cătri cei cari s’au dus, dar cari – măcar în casele astea – nu-s niciodată uitaţ.

Proiectul „Vlǎșchii corinî – urmi culturale“ îi cofinanţat di Ministerul Informării. Păreriili spuse în proiect nu trebuie numaidecât să arate părerile organului cari a dat banii.