Кликни паметно, живи безбедно: Сајбер насиље – када екран постане оружје

Интернет је постао неизоставни део свакодневног живота деце, младих и одраслих, пружајући бројне могућности за учење, комуникацију и забаву. Међутим, поред својих предности, дигитално окружење носи и одређене ризике који могу угрозити безбедност и приватност корисника. Због тога је важно познавати основна правила безбедног понашања на интернету и применити мере заштите како би се спречиле злоупотребе, неприкладни садржаји и различити облици онлајн насиља. Овај текст има за циљ да укаже на најважније начине заштите на интернету и подстакне одговорно и сигурно коришћење дигиталних технологија.

Сајбер насиље (или интернет насиље) је облик насиља који се дешава преко интернета, мобилних телефона или других дигиталних уређаја. То значи да неко намерно узнемирава, понижава, прети или вређа другу особу користећи дигиталне канале.

Поједна истраживања показују да  више  90 одсто ученика који су трпели неки облик дигиталног насиља тврди да су осећали тугу, безнађе, депресију, анксиозност. Око трећине њих се осећало врло узнемирено а око 20% њих је било повређено или постиђено (извор/ cuvamte.gov.rs)

„Насиља на интернету има више, једним делом јер постоји обавезност запослених, школе, прописано је да не смемо да не реагујемо и да не процесуирамо. Јасно је сада  дефинисано и шта је то насиље, пре је било неких дилема, да ли је то нека конфликтна дечија ситуација, чарка, или је то насиље. Због тога се више пријављује и региструје. Морамо да кажемо и да постоји тенденција раста у смислу обликаи начина и колико су лако доступне жртве“ каже Злата Јовић, просветни саветник.

“Последице могу бити озбиљније од наведених, према резултатима још једног истраживања (Ybarra & Mitchell, 2004), 39% дигитално узнемираваних младих подбацује у школи, 27% показује знаке делинквентног понашања, 32% учестало узима психоактивне супстанце, а 16% извештава о високом степену депресије. Изложеност дигиталном насиљу повезана је са депресијом и ниским самопоуздањем, а негативне последице могу трајати чак и у одраслом добу (Mason, 2008; Patchin & Hinduja, 2010).

Утврђена је повезаност између изложености дигиталном насиљу и суицидалних идеја. Особе које су биле изложене дигиталном насиљу два пута чешће наводе да су покушале самоубиство (Patchin & Hinduja, 2010)”, наводи се на платформи Чувам те.

„Сајбер насиље се може десити на било којој друштвеној мрежи или платформи или апликацији. То су на пример друштвене мреже попут Фејсбука, Инстаграма, Тиктока, али и на апликацијама за дописивање попут Вибера, Воцапа, Месинџера, каоу у онлајн играма, четовима, на форумима и сајтовима. Где год да се се дешава, важно је сачувати преписку, сачувати слику екрана јер то је доказ“, каже ИТ консултант Владимир Лалошевић.

 

„Најчешће су у питању увреде, попут тога да је неко глуп, безобразан, ружан, да се не купа, да смрди, да се не чешља, да му смрди из уста. Углавном се то увек заврши тако што кажу родитељима или некоме старијем“, каже тринаестогодишњакиња из Сремске Митровице.

 

Колико родитељи разговарају са својом децом о дигиталном насиљу или о потенцијалним опасностима ?

„Разговарали смо неколико пута о томе, говорила сам му о злоупотреби фотографија, видео снимака. Више пута смо о томе разговарали. Упозорила сам га да неко може да га фотографише, да ко он (син) пошаље неку слику своју некоме да ту слику тај неко има заувек и да после због тога може да га малтретира, да га зеза, да га уцењује. Исто важи и за видео снимке – да их не шаље другима. Он је једно време чак желео и да отвори свој Ју Тјуб канал, као неки ју тјубери, као и многа деца његовог узраста која већ имају отворене своје Ју Тјуб канале, реч је о деци од 10-11 година која снимају себе, или како играју игрице. Нисмо се сагласили око тога. Трудила сам се да му објасним ни да он не снима другу децу ако она то не желе. Небитно где  – у школи, на рођендану, на улици. Да има културу, да без обзира што данас сви имамо могућност лаког приступа камери то не значи да можемо да снимамо било кога, да шаљемо те снимке било коме и да радимо са тим шта ми желимо, попут неких фото или видео монтажа, које су сад чак и деци лако доступне“, каже мајка једног једанаестогодишњака из Руме. 

Уколико се насиље десило – коме пријавити? Коме веровати?

Уколико особа сматра да је жртва насиља или види да је неко други жртва, обавезно треба да поразговара са неком особом од поверења. Уколико се ради о деци школског узраста, могу се обратити и школи – учитељу, разредном старешини, педагогу или психологу. Насиље треба пријавити полицији, поготово ако су претње озбиљне, попут претњи смрћу, уцена, сексуалним насиљем,  објављивањем интимних снимака. Ако је у питању нека објава на друштвеној мрежи увек се може садржај пријавити, корисник се може блокирати и може се захтевати уклањање увредљивог садржаја.

Постоје организације које пружају психолошку и правну помоћ. На пример:

Плави телефон – 116 111 (бесплатно и анонимно)
Национална платформа „Чувам те“ – www.cuvamte.gov.rs

Весна Самарџија

Пројекат „Кликни паметно, живи сигурно: Дигитални свет без опасности за децу и младе“ суфинансиран је од стране Министарства информисања. Ставови изнети у подржаном медијском пројекту нужно не изражавају ставове органа који је доделио средства.