У свету који се све више залаже за равноправност полова, неплаћени рад жена остаје један од најзначајнијих, али често невидљивих аспеката наше друштвене структуре. Статистике показују да жене обављају велики део домаћих задатака, неге и других неопходних активности без адекватне надокнаде, што утиче на њихов економски статус и личну независност. У овом тексту истражујемо како неплаћени рад жена представља не само економски, већ и социјални проблем, те анализирамо кораке које можемо предузети да бисмо променили овај стање и допринели праведнијем друштву.
Статистика каже да бригу о породици, неплаћени рад као и хуманитарни рад чешће обављају жене него мушкарци. У Индексу родне равноправности се наводи да недостатак државних услуга за бригу о деци у руралним областима повећава количину неплаћеног рада за жене. Анализа је показала да је годишња новчана вредност неплаћеног рада неге коју жене обављају у домаћинствима виша од девет милијарди динара.
У домаћинству Реље Поповића који у Иригу живи са супругом, двоје деце и својом мајком Елизабетом Хорват, улога његове мајке је велика, пре свега у свакодневним кућним пословима али и у одгоју његове деце о којима брине, те представља један од стубова ове породице која захваљујући њој може угодније да живи.
„Моја мајка је класична домаћица у кући и то значи кућа плус њива. То је одувек била њена дужност, поготово док је била млађа. Сад се више не бавимо пољопривредом али она и даље ради у кући, ту је и башта, цвеће, кокошке и друга живина о којој она води рачуна. Она је и даље задужена за кување, пошто и жена и ја радимо. Она је задужена за прање. Она је у суштини и дадиља деци. Оне јесу сада старије, али опет је она стално са њима кући, пази на њих, до пре неку годину она их је и водила у школу и дочекивала их из школе, бринула о њима кад треба да пређу преко магистралног пута где је велика фреквенција саобраћаја. Тако да она је и даље главна женска покретачка снага у кући иако има 89 година“, прича Реља.
Када је у питању однос жена и мушкараца у традиционалном и патријархалном друштву какво је наше, приметан је и велики јаз у обављању кућних послова попут кувања, чишћења, одржавања хигијене.
С друге стране, инересантно је и да подаци показују да у активностима доколице и активностима које су важне за личи развој и благостање, у њима жене мање учествују него мушкарци.
Четрдесетогодишња Наталија Илић из села Лаћарак каже да разлика у њеном браку није толика у тој области, али да је ипак приметна.
„Што се тиче мог случаја, говорим у своје име и у име свог супруга Владимира, тачно је да постоји разлика у томе како ја користим своје слободно време, а како он користи своје слободно време. Мада ја морам да похвалим свог супруга – он није један од мушкараца који када има слободно време извали се у фотељу и гледа телевизију, односно не ради то искључиво, само то, већ осим тога има и других начина како проводи слободно време. Он своје слободно време користи за игру са дететом, некад идемо заједно у куповину, потрепштина за кућу, мада воли да гледа тв. С друге стране, ја своје слободно време нажалост искључиво користим за кућне послове, што је чини ми се случај са већином жена или се ја можда дружим са таквим женама које своје слободно време користе искључиво за кућне обавезе, али нажалост је тако. Није стопроцентно, али је углавном тако. Када имам слободног времена, а веш је опран и ручак скуван, судови посложени, онда волим и ја да проведем време са породицом, тако да то слободно време користимо за неке наше заједничке активности“, наводи Наталија.
А када је у питању оно право слободно време, Наталија каже да га имају мало, али да свако има свој начин како га проводи тако да ужива.
„Што се тиче мог супруга, он не излази често са друштвом, као можда неки други мушкарци, управо због обима посла и обавеза које имамо. И кад дођемо кући и завршимо тај неки званичан део посла у фирми, он има хоби који је претворио у занат, па се тиме бави у слободно време, а ја кафенишем са кумом. То ми је мерак, када имам баш баш слободног времена“, каже Наталија.
Удео оних који обављају хуманитарне активности није велики, али је већи међу женама него међу мушкарцима. Јованка Кокир је председница Удружења жена Румљанке из Руме. Каже да је ово удружење основала јер верује у снагу и моћ жена које поред свих својих послова успевају да буду и од опште користи, да помогну где треба, али да то не схвате као обавезу, већ као начин да искажу емпатију, да стекну нова познанства и пријатељства, да изађу из куће и да се друже.
„У неком времену, неки људи, не схватају да су жене снага, не схватају шта оне све могу да ураде, не схватају да су оне можда у неком погледу и јаче од мушкараца. Ја сам се за то увек залагала и сад кажем, а мислим да не претерујем, има јако много способних жена, само се морају борити за себе, јер људи су склони да те спутавају ако виде да си способнија од њих, да можеш више да даш и себи и овом друштву и комшијама и пријатељима. И онда ту као има нека мушка и женска завист. А у чему се ми разликујемо од мушкараца?!“, пита Јованка и додаје: „Они никад не могу да ураде оно што ми можемо и колико ми можемо. И моје удружење јесте хуманитарна организација која се бави помоћи оболелој деци, помоћ старијим људима и свим онима који нам се обрате“.
Она истиче да су жене одличне у хуманитарном раду и оне све хоће да раде и помогну, само је потребна понекад организација.
„Желе да учествују, и поред свих својих обавеза. То све иде из душе и главе. Кад видиш да је неко беспомоћан, да му помогнеш колико можеш. Не ради се о новцу, нико и не тражи новац. То је све без новца, нема ту надокнаде. Ако видиш да је неко болестан, твоје је да помогнеш“, наставља Јованка.
Слично је и по питању родитељства. Иако закон дозвољава породиљско и родитељско одсуство, за оба пола и даље постоје стереотипне предрасуде засноване на полној различитости и уверењу да је брига о деци одговорност жене.
Неплаћени рад жена представља озбиљан изазов у борби за равноправност полова и економску правду. Докле год ће жене настављати да носе терет неоплаћених обавеза, наш друштвени и економски систем неће бити потпун. Признавање, вредновање и подстицање равноправне расподеле послова у домаћинству и заједници основни су кораци ка изградњи праведнијег друштва.
Да бисмо створили окружење у којем сви, без обзира на пол, могу да остваре своје потенцијале, неопходно је подићи свест о важности неплаћеног рада и израдити политике које ће подржати равноправност. Само кроз заједничке напоре можемо осигурати да се сви радови, видљиви и невидљиви, адекватно цене и награде.
Сви ми имамо улогу у промени овог стања – од индивидуалних поступака до системских реформи. Дошло је време да разговарамо о неплаћеном раду жена и да предузмемо конкретне кораке ка равноправности.
Пројекат „Иста су нам права иако смо различити“ суфинансиран је од стране Општине Мајданпек. Ставови изнети у подржаном медијском пројекту нужно неизражавају ставове органа који је доделио средства.