Власи, једна од најстаријих етничких заједница на Балкану, вековима живе на територији данашње Србије. Њихово порекло везује се за романизовано становништво античког Балкана, које је преузело римску културу и језик, а током времена се развило у посебну етничку и културну групу.

У Србији, Власи су национална мањина која живи углавном у источном делу земље, нарочито у областима Тимочке Крајине – градови као што су Неготин, Зајечар, Бор, Мајданпек, Кладово, Књажевац и околна села.

Према попису из 2022. године, у Србији се 21.013 особа изјаснило као Власи, што чини око 0,32 % становништва, док се 23.044 особе изјаснило као Румуни, већином у Војводини .

Национални савет Влаха (НСВ) представља званично заступништво ове националне мањине у Србији; седиште му је у Петровцу на Млави, највећој концентрацији Влаха у Источној Србији.  Савет ради на очувању влашког идентитета и матерњег језика, развоју писма (латица и ћирилица) и реформи образовања, културе, информисања и службене употребе језика.

Данас имају званичан статус националне мањине у Србији, са својим Националним саветом, медијима и културним организацијама.

Најстарија помињања Влаха на Балкану датирају из раног средњег века, али се корени њиховог присуства везују и за антички период, када су на простору Балкана живели романизовани Илири, Трачани и Даки, који ће касније бити познати као „Власи“.

Власи у Србији имају дубоке историјске корене на Балкану — у том смислу их с правом неки сматрају староседеоцима.

Порекло Влаха можемо пратити још у доба Римског царства, када су региони Дакије и Мезије (области у близини данашње Србије) били насељени народима који су усвојили латински језик. Када је Римско царство повукло своје трупе са ових простора у 3. веку, делови романизованог становништва су се повукли јужно, у области које данас обухватају источну Србију и околне регионе. Тиме почиње дуг процес формирања Влашког народа.

У средњем веку, Власи су се углавном бавили сточарством и живели су у планинским пределима, што им је омогућавало да сачувају јединствену културу и језик упркос бројним миграцијама и освајањима Балкана. Српски средњовековни документи, укључујући Душанов законик, спомињу Влахе као посебну друштвену групу, која је у многим случајевима имала и војне улоге.

Током османске владавине, Власи су често служили као војници или су били носиоци традиционалног сточарског начина живота. Истовремено, у 17. и 18. веку долазило је до нових насељавања Влаха из области данашње Румуније и Молдавије, што је додатно обликовало етнички састав региона.

Прво експлицитно помињање „Влаха“ као етничке групе потиче из 6. века, код византијског историчара Прокопија из Кесарије, који говори о народима који живе у планинама Балкана. У 10. веку, цар Константин VII Порфирогенит у свом делу De administrando imperio говори о „Власима“  у контексту балканских народа. У 11. и 12. веку, Власи се чешће помињу као пастири и ратници у византијским, српским и угарским изворима. Били су познати по номадском сточарству и кретању по планинским пределима.

У повељама српских владара, попут оних које је издао краљ Милутин (1282–1321) или цар Душан, Власи се често помињу као посебна група становништва, обично као сточари (који плаћају дажбине за испашу), војници или помоћне трупе (у служби властеле) или сељаци у влашким катунима (планинским заједницама).
– У Душановом законику (1349/1354), Власи се спомињу у више чланова, као посебан друштвени слој, са сопственим обавезама и правилима.

Душанов законик (1349. и 1354. година)

           Члан 85.

„Да се Влаху не суди у другом суду, но у свом суду по старом обичају.“
Овај чланак указује на то да су Власи имали сопствене законе и обичаје, што значи да су били посебна друштвена група са аутономијом у одређеним стварима.

Члан 123.

„Ако Влах или Арбанас закоље другог, да му се суди као и осталима по закону.“
Овде се Власи наводе заједно са Арбанасима (Албанцима), што указује на њихово учешће у мешовитим заједницама и потребу за законским уређењем њиховог статуса у држави.

          Члан 131.

„О Власима који су у служби властеле: да служе као и остали, и да имају исте обавезе.“
 Потврђује да су Власи често били у служби властеле, најчешће као сточари, војници и курири, али и да су подлежали обавезама као и други слојеви становништва.

Крајем 19. и почетком 20. векаа Власи су живели као етничка група, али нису имали организовани облик националне или културне аутономије у Србији. Током овог периода доминантно су били препознати као део српског или румунског етничког простора, без посебне институционалне заступљености.

Деведесстих година 20. века долази до јачања националних покрета и мањинских организација у Србији довело је до првих покушаја организовања Влаха као посебне националне заједнице. Тада су основане прве културне и просветне организације које су се залагале за очување влашког језика и културе.

 Формирање Националног савета Влашке националне мањине у Србији представља највиши институционални орган Влаха. Овај савет је основан ради заштите и промоције влашког језика, културе, традиције и права у складу са Законом о националним мањинама.

Власи у Србији, иако углавном припадници Српске православне цркве, чувају и специфичне религијске обичаје који су делимично преплетени са старим паганским традицијама везаним за природу и сточарски начин живота. На пример, током важних хришћанских празника као што су Божић, Васкрс и Свети Трифун (заштитник виноградара и сточара), Власи практикују посебне ритуале који укључују обредне песме, плесове и ношење традиционалних ношњи. Такође, за њих су важни и народни обичаји као што су кресови (паљење ватре на празник Светог Јована), који симболизују пречишћење и заштиту стоке.

Влашки језик је романски језик, блиско сродан румунском, којим говоре Власи у Србији, као и у другим деловима Балкана. Иако постоји неколико дијалеката, влашки у Србији има своје језичке посебности због утицаја српског, мађарског и других балканских језика.   Влашки језик спада у угрожене језике, па постоје напори да се очува и развија кроз културне програме, школе и медије. Национални савет Влашке мањине у Србији активно ради на промоцији влашког језика и књижевности.

„Rădăcinile vlahe – urme culturale: Comunitatea vlahă în Serbia de-a lungul vremii“

Vlasi, unu di cele mai bătrâne comunități etnice dina Balcani, traiesc de secole pe teritoriul Serbiei d’astăzi. Orighinea lu‑i leagă di populația romanizată di Balcani antichi, chi au ‘mbrățișat cultura și limba romană, și cu timpul s-au transfurmat într‑un grup etnic și cultural distinct.

În Serbia, Vlasi sînt o minoritate națională, trăiesc mai ales în partea de est a țării, îndeosebi în regiunile Timocului — orașe ca Negotin, Zaječar, Bor, Majdanpek, Kladovo, Knjaževac și satele împrejur.

Potrivit recenziei din 2022, în Serbia s-au declarat Vlasi 21.013 persoane (aproape 0,32 % din populație), iar 23.044 persoane s-au declarat Români, în mare parte în Voivodina.

Consiliul Național al Minorității Vlahe (CNSV) este reprezentanța oficială a acestei minorități în Serbia; sediul este în Petrovac pe Mlava, cea mai mare concentrare de Vlasi din Est. Consiliu lucrează pentru conservarea identității și limbii materne, dezvoltarea scrierii (latinică și chirilică), reformă în educație, cultură, informare și uz oficial al limbii.

Acum Vlasi au statut oficial de minoritate națională în Serbia — auConsiliu Național, media și organizații culturale proprii.

Mențiunile cele mai vechi despre Vlahi în Balcani sânt din evul mediu timpuriu, dar rădăcinile sânt în perioada antică, când Balcanii erau locuiți de iliri, daci și tracii romanizați, ulterior numiți „Vlahi”.

Vlasi în Serbia au rădăcini istorice adânci pe Balcani — de‑au dreptul sânt considerați autohtoni.

Originea Vlahilor se leagă de vremuri în care Imperiul Roman controla Dacia și Moesia (zone aproape de Serbia de-acum). După retragerea italienă din Dacia în sec. III, părți din populația romanizată s-au retras spre sud, unde se află azi partea estică a Serbiei. Așa a început formarea poporului vlah.

În Evul Mediu, Vlasi erau păstori, trăiau în munți și astfel și-au păstrat cultura și limba în pofida migrațiilor și invaziilor. Documente medievale sârbe — inclusiv Legea lui Dušan — îi pomenesc ca grup social distinct: erau păstori, militari și corp auxiliar.

În vremea turcă, Vlasi adesea serveau ca ostași sau duceau viața tradițională pastorală. În sec. XVII–XVIII, au venit noi valuri din Țara Românească, Moldova, Banat — asta a schimbat etnic aspectul zonei.

Prima mențiune explicită a „Vlahilor” ca etnie vine din sec. VI, de la istoricul Procopius din Cesarea, cînd zice de popoare din munții Balcanilor. În sec. X, împăratul Constantin VII Porfirogenet, în „De administrando imperio”, menționează Vlahi în contextul popoarelor balcanice. În sec. XI–XII, Vlahi sânt pomeniți în surse bizantine, sârbești și maghiare, ca păstori și războinici.

În scrisori ale domnitorilor sârbi (ex. Regele Milutin 1282–1321, împăratul Dušan), Vlahi apar ca păstori plătitori de impozite pentru pășune, ostași sau țărani în comune vlahe — semn că aveau statut distinct. În Legea lui Dušan (1349/1354):

• Art. 85: „Vlaha să nu‑l judece alt judecător, ci în al său după vechiul obiceiu.” — Arată obiceiul juridic separat.

• Art. 123: „Dacă Vlah sau Arbanas ucide pe altul, să fie judecat ca ceilalți după lege.” — Arată conviețuirea mixtă.

• Art. 131: „Despre Vlahi în serviciul nobilimii: să slujească ca și cei ceilalți, și sarcinile să‑le posede.” — Arareori servit militar și pastoral ca cei dintâi.

Sfârșitul sec. XIX – începutul sec. XX, Vlasi trăiau ca grup etnic, dar fără autonomie națională sau culturală organizată. Erău percepuți ca parte a spațiului etnic sârb sau român, fără instituții proprii.

În anii ’90, mișcările naționale și minoritare au dus la primele formări de organizații culturale și educaționale vlăhe, ce militau pentru păstrarea limbii și culturii.

Național al Minorității Vlahe din Serbia  devenind organul instituțional cel mai înalt al Vlahoșilor — promovează limba, cultura și drepturile lor, conform Legii naționalelor.

În general, Vlasi sînt majoritar ortodocși, dar păstrează obiceiuri specifice, cu rădăcini precreștine legate de natură și păstorit. De sărbători creștine mari ca Crăciun, Paște, Sf. Trifun (ocrotitorul viticultorilor și păstorilor), se fac ritualuri, cântece, dansuri, hore cu port popular; se aprind focuri (kresovi) de Sânziene/Ioan, simbolizând purificarea și protecția animalelor.

Limba vlahă e romanică, apropiată de română, cu dialecte ce reflectă influențe sârbe, maghiare și alte limbi balcanice. Ler, vlahă e mai mult vorbită (orală), folosită în familie și comunitate; în viața publică și educație, domină sârba — ceea ce o face limbă vulnerabilă. Se fac eforturi culturale, școlare și media pentru prezervarea și dezvoltarea ei. Consiliul lucrează activ la promovarea limbii și literaturii vlahe.

Пројекат „Влашки корени – културни трагови“ суфинансиран је од стране Министарства информисања. Ставови изнети у подржаном медијском пројекту нужно не изражавају ставове органа који је доделио средства. 

Proiectul „Vlăški rădăcini – urme culturale” e co-finanțat de Ministerul Informațiilor. Opiniile exprimate în proiect nu reflectă neapărat poziția organului finanțator.